Isak Samokovlija-Nosac Samuel

Dobrodošli na moj blog

28.11.2007.

Isak Samokovlija - Nosac Samuel cijela knjiga

NOSAČ SAMUEL
 
1
Ni otac, ni maćeha, ni brat Jakov nisu pomišljali na Saručinu udaju, a Saručine drugarice imale su već i po dvoje, neke čak i po troje djece.
Saruči se često otimao težak uzdah iz dubine duše. Nekad joj se činilo da su svi zaboravili na nju, da niko na svijetu ne vodi brigu o njoj. Bilo joj je teško, ali kraj svega toga, skriveno, u jednom kutku Saručinog srca, ži­vio je još uvijek maličak nade i djevojka se zanosila da će joj ipak jednog dana otac, onako iznenada, izbiti kući i odmah s avlijskih vrata, svečano i raspoloženo, povikati "Gdje si, Saruča, gdje si, kćeri moja? Hodi da poljubiš ruku! Zaručio sam te, zaručio, moja dobra Saruča!"
Godinama je tako čekala da čuje tu vijest, taj očev po­klik. Svako popodne ćulila je uši i, svejedno što se dotada već sto puta razočarala u tom svom iščekivanju, uvijek bi joj srce zadrhtalo od radosti kad god bi u neuobičajeno doba začula korake u avliji. Evo ga! – zatreptala bi sva – evo ga, sad će da vikne: "Saruča, gdje si? Gdje si, kće­ri moja?"
Ova jalova uzbuđenja svu su joj dušu bila istrgala. Otimala se da ne padne u očajanje. Najzad je klonula, ali od nekog vremena (bila je tada ušla u svoju dvadeset i četvrtu godinu) odjednom se u njoj rodilo neko čudno vjerovanje. Ni sama nije znala kako je to došlo, ni zbog čega, ali neki osjećaj govorio joj je da će se tog ljeta nasigurno i zaručiti i udati. Začas joj s lica nesta tamnih sjenki. Oči joj se razvedriše. Išla je po kući nasmijana. Ponekad je i pjevala.
Tih dana, kad je Saručino srce bilo puno tog rados­nog iščekivanja, upravo tih dana dogodilo se da je njena maćeha iz najboljeg zdravlja pala u postelju.
– Nije ništa, malo se prehladila – govorile su žene. Zaista, izgledalo je po svemu da i nije ništa. Međutim, nekoliko dana kasnije, počela je maćeha da bunca u vatri. Pozvali su tja1-Hanuču. Ova starica izlazeći iz sobe kli­mala je glavom. Saruča je gledala ukočenih očiju u nju. Da neće umrijeti? Saručino srce grčilo se pri ovoj po­misli.
Četiri dana poslije prvog tja-Hanučinog dolaska bo­lesnica je zaklopila oči.
Maćehina smrt pogodila je Saruču kao grom. Dugo se nije mogla da pribere. Kad je malo došla sebi, bacila je pogled po sirotoj djeci. Bila su bosa, neočešljana, upla­kana i gladna. I cijela kuća izgledala joj kao kakvo zga­rište. Duboko je uzdahnula, sagnula glavu i prihvatila za posao.
I dosad je Saruča radila kao rob. Sad je sve ostalo na njenim leđima. Valjalo se brinuti za svu čeljad na domu. Među polusestrama bilo je i pilježi. Dok su jedne bile prešle desetu godinu i vijale se po avliji, istrčavale na sokak, druge su još četveronoške puzile po kući i po dvo­rištu. Na jedne je valjalo pripaziti da ne padnu s taraba, na druge da se ne strmoglave u bunar. Jutrom ih je tre­balo redom umivati, češljati, hraniti, a neke i napitati. Ono malo haljina što je bilo na njima valjalo je svaki dan na deset mjesta zakrpiti, a jednom nedjeljno makar kroz vodu provući.
Od jutra do mraka lijetala je Saruča po kući i po avliji. Nije znala šta će prije: mijesiti hljeb, spremati so­bu, gotoviti ručak. Usred posla trgnuo bi je vrisak i plač iz avlije. "Kuku meni!" kriknula bi i, s rukama punim tijesta, izlijetala da vidi šta je.
Lijegala je kad su svi već spavali. Često nije ni tada imala mira. Riđi Jakov, njen brat, znao je katkad i o po­noći, pa i još kasnije, dolaziti kući. Valjalo je otvoriti mu vrata, pristavljati kavu i miriti ga da ne prestravi djecu.
Papučo, njen otac, hvalio je sprva gospoda što mu je Saruča kod kuće, ali kad je prošla žalost, stao je da pre­mišlja šta će mu s tom kćeri da bude ako ovako potraje još nekoliko godina. Neće se nikad udati. Ta pomisao bila mu je strašna. Odlučio je da se i po treći put oženi. Tra­žio je, raspitivao, prosio, ali mu niko nije htio da dâ ni udovice bez poroda, ni djevojke usidjelice. Nudili su mu dvije-tri udovice s djecom. Jedna mu se od tih žena mno­go dopala. Ali kako da je uzme i da u kuću dovede još cijelu hrpu djece? Bilo je i u njega previše toga blago­slova. Imao je dvoje, Jakova i Saruču, od prve žene. Do­duše, ovo je dvoje bilo već davno odraslo za ženidbu i udaju, ali ono šestoro, sve same kćeri, od druge žene, sme­talo je i brojem i sitnim godinama. Osim toga, živjelo se potvrdo i ležalo jedno preko drugog u maloj sobi i još manjoj kuhinji. I glavno: šta bi rekao Jakov! Jakov je za­pravo vodio mesaru, trgovao stokom, zarađivao i hranio sestru, i polusestre i njega samog. Nije se zbog toga mo­gao ni da ženi. Kako da sad on, koji gotovo ništa ne zara­đuje, dovede u ovu tjeskobu još tri-četiri božja stvora? Jakov bi sigurno, kakav je nagao i naprasit, planuo, oti­šao bi iz kuće i ostavio ga da gladuje i sa svojom rođe­nom i sa udovičinom djecom. Slegao je najposlije rame­nima. "Šta ćemo! Život nije svadba. Udaće se kad joj bu­de suđeno. Sad joj se valja patiti, i njoj, i meni i svima nama."
Saruču je tješio kako je znao i umio. Obećavao joj je da će je udati čim odrastu blizanke Beja i Leja.
– Strpi se, kćeri moja! – govorio je Papučo. – Eno pogledaj Jakova! Ni on ne može da pomišlja na ženidbu, a stariji je od tebe. I radi, muči se, vuče se po selima, noćiva po hanovima, propada u rđavom društvu, a sve zbog nas. Šta ćeš! Muka je sve to! Ali valja živjeti.
Saruča je bila razumna. Od onog dana kako se upre­gla u posao nije više ni pomišljala na udaju. Bila je zabo­ravila na sve. Trčala je po kući i bila majka, domaćica, sluškinja i pralja.
Susjetke su je hvalile. Prođoše četiri godine tako.
Blizanice narasle. Saruča odahnula. Počela je opet, malo-pomalo, da pomišlja na sebe. Nabavila je mirišljav sapun i malo ogledalo.
Skrivajući ove stvarčice u njedra, sjećala se Saruča davno minulih dana, kad je namještala šiške po čelu i kad joj je srce udaralo i treptalo od neke samo naslućene radosti. Nadala se da će se nešto od tog prošlog doba vratiti.
Čim se našla u sobi, bacila je, stidljivo i kriomice kao prije nekoliko godina, kratak pogled u malo sjajno staklo.
Srce joj se sledilo. Vidjela je da joj je lice uvelo, a zubi pocrnjeli i neka rđa da ih je razjela. Poneki su se bili već sasvim rasuli.
– Ko će me ovakvu uzeti! – izvio se iz nje bezgla­san i tugaljiv krik. Suze su joj pošle na oči. Neka tuga obuzimala joj svu dušu.
Zavlačila se često u skrovite kutke kuće, sjedjela tu, naslanjala glavu na ruke i željela da se sita isplače.
Bivala je sve zamišljenija i tiša. Papučo se nekad ljutio na nju i karao je:
– Zaboga miloga, ne gledaj tako tužno. Kad se ćo­rava Luna udala, udaćeš se i ti.
 
2
Prilika za Saručinu udaju ukazala se istom u nosaču Samuelu.
Prije dvije godine umrlo je tome čovjeku dvoje djece, a na ljeto je ostao udovac.
Papučo ga je odmah uzeo na oko.
– Ako je on ne uzme, ne znam ko će! – govorio je u sebi i sve više strepio da mu ko drugi ne ugrabi nosača Samuela, tu jedinu priliku za udaju njegove kćeri. Dugo je smišljao kako da započne razgovor o toj stvari s trava­rom Simonom, Samuelovim ujakom. Trebalo je udesiti da Simon ne primijeti kako gotovo očajnički nudi svoju Saruču. Zatražiće u tom slučaju odveć veliki miraz. A oda­kle? Ko zna šta će Jakov reći ako mu se i nekoliko du­kata učini mnogo.
Najzad se starkelja odluči da povede razgovor onako izdaleka.
– Šta je, sinjor Simone, misli li se vaš Samuel že­niti? – upitao je jednog jutra Šimona, Samuelovog ujaka. Papučo je bio svjestan da je ovo pitanje opasno, ali je una­prijed bio sračunao kako će uzmaknuti.
– Misli! – rekao je Šimon spremno, kao da je naj­manje dva mjeseca čekao na to pitanje. – Misli, i to brzo, vrlo brzo! – naglasio je, malo se nakašljao i dodao: – A zašto me to pitate, sinjor Papučo?
– Hm!... Hoćete da znate zašto vas to pitam? Pa pravo da vam kažem, ne znam ni sam. Viđam Samuela često po čaršiji... Sav je nekako zapušten. Sami su dronj­ci na njemu, pa mi ga je žao. Trebalo bi da se čovjek že­ni da ima koga ko će ga gledati, ko će mu zakrpe prišivati.
– Ne govorite pravo, sinjor Papučo! Nije niko lud da u svom subotnjem odijelu nosi vreće brašna na leđima. Ni vreće brašna, ni sepete šljiva. Ali manimo se sad za­krpa, govorimo malo razboritije. Koju mi to djevojku nudite? Hajde, da vas čujem, sinjor Papučo.
– Ne nudim vam ja nikoju, dragi Simone! Nikoju! Pitao sam samo onako. Ostajte mi zbogom. Papučo je ušao u mesaru. Tri dana kasnije sreo je Simon Papuča.
– Dajte, recite mi, sinjor Papučo, šta je to s vama. Mislite li već jednom udavati svoju kćer Saruču? Mislite li ili ne mislite?
Simon je gledao Papuču pravo u oči.
– Pa mislim! Dabome da mislim – odgovorio je Pa­pučo raspoloženo. – Ako imate kakvu dobru priliku, re­cimo kakvog trgovca ili kakvog zanatliju, vjerujte mi neću žaliti da dam dobar miraz. Dobar, kad vam kažem. Ako vam je po volji, možemo otići do Čuče pa uz kavu da po­razgovaramo o tome.
– Žurim u radnju. Danas je pazarni dan – odgovo­rio je Simon lukavo.
– Ništa ne smeta. Možemo i ovako putem da progo­vorimo koju o tome. Koga biste mi to preporučili?
– Ja? vjerujte mi, sinjor Papučo, nisam o tome ni­kad razmišljao. Ne običavam da vodim tuđe brige. Nego, jučer sam sreo vašu Saruču i vidio sam da joj se još jedan zub slomio. Čini mi se, bilo bi već vrijeme da je kome utrapite. Ocvala je i ostarjela mnogo.
– A meni se čini, sinjor Simone, da vi ne vidite dobro. Moja Saruča niti je ocvala, niti ostarjela. Pa i da je! Pa čak da su joj se svi zubi polomili, i tada bih joj našao kakvog dobrog zanatliju. A možda i trgovca. Ne zaboravite da je to kućanica, sinjor Simone! Kućanica kakve nema nadaleko. Hvala bogu, znate sami, deset godina vodi ona cijelu moju kuću. Vidjećete vi kakvu ću ja priliku naći za nju. Samo se strpite malo. Zbogom ostajte!
– Svaku vam sreću želim! – Simon je skrenuo u svoju ulicu.
Nekoliko dana poslije toga počeli su Simon i Papu­čo otvoreno da se razgovaraju i odmah su se zakačili oko miraza.
Simon je tražio dvadeset dukata. I bio je zaintačio.
– Mnogo je dvadeset dukata, mnogo! – uvjeravao je zabrinuto Papučo i gutao gorku pljuvačku.
– Nije – dokazivao je Simon.
– Ali molim vas, kako da nije? Ne stiču se dukati tako lako, sinjor Simone. Sračunajte samo koliko ima groša u dvadeset dukata. Mnogo je to, mnogo! Razmislite malo!
– Razmislite vi. Samuel može da čeka. Istom je go­dina od Rifkuline smrti. Njemu se ne žuri.
Papučo i Simon pregovarali su svaki dan. Pregovori su slabo napredovali, ali Simon je bio zadovoljan. Pozvao je nosača Samuela.
– Slušaj, Samuele! – počeo je ujak Simon trljajući ruke i žmirkajući sitnim očima. – Sve do danas nisam htio ništa da govorim. A ni danas nema šta da ti kažem. Ali do pet-šest dana ja se nadam da će biti. Hehe! – smijuckao se Simon i prstima mrsio svoju bradicu. – Znaš li da razgovaram s Papučom o tebi? O tebi i o njegovoj Saruči. I vjeruj mi, Samuele, Saruča je vrlo dobra prilika za tebe. Kućanica je. Zar nije tako? I po godinama ti je gotovo par. Mlada žena tebi i ne treba. Zar nije tako! I na kraju krajeva, djevojka je. Pa nije ni ružna. A nisi ni ti hvala Bogu! Zar nije tako, Samuele? Ja mislim neka ti dadnu dvadeset dukata pa možeš mirne duše da polju­biš Papuča u ruku. Zar nemam pravo?
– Dvadeset dukata? – začudio se Samuel.
– Dvadeset! nego šta ti misliš. I dobićeš ih, dobićeš, ja ti kažem. Ali ne govori nikome ništa. Pravi se kao da ništa ne znaš. Dok ne završim pregovore s Papučom i s Jakovom da šutiš kao ove pijavice u ovom staklenom loncu.
Dvadeset dukata! Ovo je nosača Samuela svega zbu­nilo. Dan i noć razmišljao je o tim parama i smišljao šta će s njima sve da kupi. Silazeći svaki dan u čaršiju prola­zio je nosač Samuel pokraj Sadine bakalnice2. Jednog dana sjetio se da je Sado, prije dvije godine, s mirazom od deset dukata otvorio bakalsku radnju. Danas mu je dućan bio krcat robom.
Evo, on će s Papučovom Saručom dobiti dvadeset du­kata! Kako bi bilo da s tim parama otvori radnju? Misao nije bila daleko. Uskoro mu je prohujala kroz glavu. Pro­hujala i opet se vratila. Najzad ga nije napuštala. Kupiti robe za te pare, otvoriti radnju, postati bakalin pa se više ne mučiti kao nosač, to bi bilo nešto!
Samuelu je igralo srce.
Odlazio je češće ujaku i pitao šta ima novog.
Simon je odgovarao mirno:
– Strpljenja, Samuele, strpljenja! Sve će biti u redu.
Već druge nedjelje činilo se nosaču Samuelu da se pregovori odviše otežu. Bio je uznemiren. – Mnogo traži njegov ujak, a radnju može otvoriti i sa deset dukata.
– Kako bi bilo, ujače, da ne tražite više od deset du­kata? – predložio je nosač Samuel jedne večeri.
– Da ne tražim više od deset dukata? Kako to misliš?
– Pa tako, ujače.
– Jesi li ti pametan? – namrštio se ujak Simon i srdito nastavio da trpa neke droge i suhe trave u avan i da ih tučkom mrvi.
– Meni ne trebaju toliki dukati!
– Tebi ne trebaju toliki dukati! Ej, čovječe, trebaju oni i Salamonu Salomu, koji ih ima na hiljade, a tebi da ne trebaju. Jesi li ti šenuo? Ej?
– Meni je dosta deset dukata. Deset! – navaljivao je nosač Samuel.
– Idi! – gonio ga je Simon iz radnje. – Znam ja koliko tebi treba. Nećeš ti mene učiti. Da ti je petnaest godina, govorio bi pametnije.
  3
Te jeseni – bilo je to 1874. godine – imali su no­sači puno posla. Bilo je rodilo voće vrlo obilno. Svaki dan dogonili su seljaci na sarajevsku čaršiju na stotine sepeta šljiva. Cijena im je bila vrlo niska i svijet je kupovao šlji­ve kao na jagmu i pekao pekmez. Od jutra do mraka no­sači su prtili ove sepete i iznosili na Bjelave. Djeca su tih dana bila sva u živom pokretu. Išla su nosačima u sre­tanje sve dolje do na Banjski brijeg, dočekivala ih pokli­cima, skakala oko njih, pratila ih, utrčavala u avlije i za­glušnom vikom javljala domaćicama da im dolazi šljiva za pekmez.
Nosači su ulazili znojavi i umorni. Spuštali su sepete na kaldrmu, istresali šljive u spremljena tekneta3 i vra­ćali se žurno u čaršiju po druge.
Nosač Samuel Mačoro bio je tada čovjek od svojih 35 godina. Bio je dosta koštunjav, ali mršav, blijed i malo sipljiv. Uzlazeći uz Banjski brijeg, sav bi se zadihao i bio zlovoljan. Sve mu je smetalo. Čitavim putom proklinjao je uzbrdicu, psovao rupe u kaldrmi i kamenje o koje se spoticao.
Kod Bijele česme spuštao je svoj sepet, skidao mastan fes, saginjao kosmatu glavu i pljuskao se vodom po neobrijanom licu. Zatim bi raskopčao haljine i maramom otirao znoj ispod pazuha. Onda je sjedao i odmarao se.
Tih dana sjedeći u sjenci visokog grobljanskog zida, nosač Samuel se vajkao što ga ujak nikako nije htio da posluša: "E, moj Samuele, govorio je nosač Samuel, da te je ujak poslušao, pregovori bi bili davno završeni... Danas bi ti mogao da kažeš: Više se, dragi moji, nosač Sa­muel neće grbiti ovako uzlazeći uz Banjski brijeg. Po­sljednji je ovo sepet koji on prti. Neka se pod njim kila­vi nosač Muro! Zdrav je i jak kao međed pa može, a Sa­muel i ne može i neće, a i ne treba mu više. Jest, ne treba mu! Dobiće on sa Saručom deset dukata i s tim će parama otvoriti bakalsku radnju. Bakalsku radnju, dragi moji! Ne­go šta vi mislite!"
Težak uzdah otimao se Samuelu. Ustajao je tada, pri­lazio sepetu, proturao ruke ispod pripetih konopaca, po­dizao se i noseći fes u ruci, a po glavi pokriven mokrom maramom, nastavljao put na Bjelave i gunđao: "Tako, ta­ko bih mogao da kažem, da me je poslušao. Ali on zna bolje! Njemu nije dosta deset i na kraju neće biti ni de­set. Neće biti ništa. Ništa!"
Gore na Bjelave stizao je otvorenih usta, sav dašćući. Usput je grdio i razgonio djecu koja su oko njega skakala i vriskala u svom djetinjem oduševljenju.
Predveče je navraćao u ujakovu radnju. Kad bi mu ujak rukom dao znak da nema još ništa, namrštio bi se, prebacio konopac s jednog ramena na drugo i odlazio. "Neće ništa ni biti. Tako se ne pregovara, dragi moj ujače! Deset, deset treba tražiti, a ne dvadeset!" – mum­ljao je.
Dok je prolazio mahalom, njegova ljutnja pretvarala se u tugu. U to doba mahale su bučale od radosti. Orila se pjesma. Pomaman vrisak odjekivao je na sve strane. Izgledalo je da su zemljom med i mlijeko protekli i da su svuda zavladali sreća i zadovoljstvo.
To se u avlijama pekao pekmez.
Hrpa žena i djevojaka sjedjela je čitavo popodne za punim teknetima šljiva, vadila koštice, prala kazane, raspuhivala vatru, a sad, u samu večer, vatre su već radosno plamsale, a žitki pekmez kvrcao i iz njega prskale sitne crvene kapi.
U jednom kraju avlije sjedjeli su muškarci, pili ra­kiju, mezetili; u drugom su žene čučale u živom razgovoru. Djevojke su miješale crvenu vrelu kašu, poticale vatru, pjevale i smijale se. Djeca se ganjala oko kazana, vrištala. Čas se skrivala iza širokih haljina svojih matera i strina, čas izlijetala otuda kao pomamna. Nigdje im nije bilo smi­re. Sad su prilazila kazanu, zahvatala kašikama od još nedokuhanog pekmeza, lizala, pržila jezike, sad izlazila na sokak pa se domalo otud vraćala vitlajući praznim kaši­kama i derući se iz sveg glasa.
U mnogim avlijama udarao je def, svirala zurla4, raz­vlačila harmonika. Na razgrnutoj žeravi okretao je neka­kav "majstor" šiš-ćevap5, a djeca pekla kukuruze.
Visoko iznad avlija izvijala se pjesma:
 
Yo pasi por la tu guerta,
Tu  estavas  en  la  puerta,
Te  saludi,  te  fuites.
Esto no me se aresenta.*
 
Nebo je bilo puno zvijezda. Mjesec se javljao iznad Žute Tabije, a kroz noć se pronosila neka živa radost i treperila u njoj.
Nosač Samuel ulazio je tužan u kuću. Lijegao je od­mah na svoj ležaj.
Papučo i Simon kao da su uživali u ovim pregovo­rima. Vodili su ih polagano, strpljivo, po nekom naroči­tom planu. Popuštao je i jedan i drugi, ali sporo i oprezno. Za ovo dva mjeseca Simon je bio istom sišao na šesnaest dukata, dok je Papučo svoju ponudu povisio od pet na osam.
Uzalud je nosač Samuel sve češće navaljivao na Simona da popusti. Simon je tvrdoglavo odbijao:
– Ostavi, molim te, ja znam kako se pregovara! Tada se umiješao i mesar Jakov, Papučov sin:
– Šta? Šesnaest? Ne dam ni osam! I to je mnogo! Ne dam ništa! – vikao je riđi Jakov na oca Papuča. Bio je sav crven i zelen u licu kao nedozreli patlidžan. – Šta ste vidjeli na njemu? Šta? Udovac je, nos mu je otišao u stranu. Je li zanatlija? Je li obućar? Krojač? Je li trgovac? Ništa od svega toga. Nosač! Hamalin!6 I još je sipljiv kao ciganski konj. Jedva može da zaradi hljeba. A znate li da je u našoj kući Saruča naučila da ima, ako ništa, a ono mesa i za ručak i za večeru! Ne dam je! Ne dam je njemu kad bi je htio golu i bosu, a kamoli da mu još dam šesnaest dukata. Matrak!7
– Slušaj, Jakove – trudio se Papučo da umiri sina. – Sjedi i ne uzrujavaj se. Jest, imaš pravo, Samuelov nos otišao je nalijevo kao da ga rukom otire uvijek na tu stranu. Tako je! Ali reci ti meni, je li Saručin nos ljepši? Hajde reci, Jakove. I reci mi, kakvi su joj zubi? Zar joj nisu dva prednja polomljena? Zar joj i drugi nisu crni kao da vazdan žvače katran, a ne debelu bravetinu, bijelu kao snijeg? I još nešto da ti kažem: navršila je dvadeset i de­vetu, moj sine! Druge djevojke se udaju od osamnaest. Ja sam tvoju majku uzeo a nije bila navršila ni sedamnaest. I još nešto. Pogledaj Saruču kad odeš danas kući. Oči su joj kao da tuguje za mrtvima, ili kao da će sutra skočiti u bunar. Hoćeš li da čekamo dok joj se satru svi zubi, dok osijedi kao što sam ja osijedio? Šta će sirota onda? Budi pametan!
– Ne dam je njemu! – odgovorio je Jakov. – Ne dam i gotovo!
Papučo je otišao Simonu i požalio mu se. Ispričao mu je sve što je Jakov rekao.
– Eto sad znate sve. I vjerujte, ja nisam kriv, Simone! Šta mogu? U njega su pare, on ih zarađuje. Kažem vam: Teško ocu koji je spao na to da ga sin hrani. Teško njemu. Ne daj bože to ni najvećem dušmaninu!
Nosač Samuel u svojoj ljutnji vikao je na Simona:
– Vi ste krivi, vi! Trebalo je odmah tražiti deset, a ne dvadeset. Ja sam vam govorio! Deset, deset je trebalo tražiti!
– Šta ti znaš šta je trebalo. Da sam tražio deset, ne bi ponudili ni pet.
– Dali bi deset, dali bi odmah bez ikakvog prigovora. Ja znam da bi dali! Čekajte, otići ću ja do Jakova, vidjećete sve ću svršiti za dan. Za jedan jedini dan.
– Hehe! – nasmijao se ujak Simon. – Ti, ti ćeš svršiti! Ti! Znaš li šta je Jakov rekao o tebi? Rekao je da ti ne bi dao Saruču ni kad bi je htio golu i bosu! Rekao je da nisi vrijedan ni hljeba da zaradiš. I ima pravo. Da si pokojnog oca slušao, ne bi danas bio nosač. Ali ti, ti sve bolje znaš. Ti si uvijek najpametniji. Eto, sad si čuo šta ti je rekao Jakov. Hajde, pregovaraj s njim. Svrši sve za jedan dan. Hajde!
U Samuelu se uzbunila krv. Htio je da ode prvo Ja­kovu i da mu tresne u oči da je on niko i ništa, da mu u brk skreše da je propalica i najgora pijandura. Bio je po­šao, ali kako se još nadao da će se stvar ipak nekako urediti, svrnuo je u drugu ulicu.
Cijele nedjelje iščekivao je nosač Samuel da će mu ujak javiti da su pregovori opet nastavljeni. Mjesto toga čuo je u kavani kod Čuče da je Jakov otišao na selo i da će tamo ostati pet-šest dana. Bio je sav očajan.
Jakov se vratio dan ranije sa sela. Bio je vrlo dobre volje kad je došao. Dotjerao je čitavo stado janjadi i de­vetnaest debelih ovnova. Stoka je cijelo ljeto pasla na Zelengori. Bila je zdrava i debela. Nije bila ni skupa. Ja­kov je računao da će na njoj dobro zaraditi. Odmah po svom dolasku poslao je po Šimona.
– Neka dođe, ali odmah! – poručio je obijesno kako je on to već znao.
Kad je travar došao, riđi Jakov nije mu dao ni da sjedne.
– Slušajte, Simone – rekao je odrešito. – Dva mje­seca se natežete s mojim ocem i ništa. Danas ću vam ja da kažem dvije riječi, ali vi nijedne da mi niste progovo­rili. Dajem deset dukata i opremu koje se neću zastidjeti. Primate li ili ne primate? Da ili ne? Odgovorite!
– Besimantov!8 Neka je srećno! – rekao je Simon i pružio ruku.
 
4
Nosač Samuel izljubio se s ujakom. Čitave noći go­tovo nije spavao. Deset dukata! Deset dukata će dobiti. Sutradan, kad je izišao na sokak, učinilo mu se da je dan ljepši od svih dana prošlog ljeta. Koračao je živo.
Na čaršiji privezao je svoj konopac o sepet vješto kao nikad prije, podmetnuo leđa i skoro potrčao kao da je nosio praznu krošnju. Uz Banjski brijeg curio mu je znoj s čela i niz bradu kapao na kamenje... Dahtao je (sepet mu je bio pun do vrha a i dan je bio sunčan, kao da je bilo ljeto a ne jesen), ali sve to nije smetalo nosaču Sa­muelu. Toga dana uzlazio je na Bjelave kao da je bio drugi čovjek, kao da je bio snažan isto kao i Muro. Nije se od­marao nigdje. Prošao je mimo Bijele česme kao da nikad nije spuštao sepeta kraj nje.
Uskovitlane misli nosile su ga kao na krilima. Ispod opuštenih gustih brkova nasmijavali mu se veliki žuti zu­bi. Radost je rasla u njemu. Živo je vodio razgovore sam sa sobom i gotovo zaboravljao da ga sepet žulja po pleć­kama, a znojave haljine da ga zapliću u hodu.
Ovaj dan bio je za njega svečan, najljepši od svih dana u njegovom životu. Izgledalo mu je kao da je neka velika svetkovina, a na njemu da su subotnje haljine, a ne stari masni fes i dronjave zamazane čakšire.
Ispravljao se pod sepetom što je bolje mogao. Srce mu je kucalo kao da mu je bilo saliveno od samog tuča. Sve je zvonilo oko njega: Bakalin će on biti, bakalin! I neće se više zvati "nosač Samuel", nego "bakalin Samu­el". I neće se više povijati pod punim sepetima, ni grbiti pod vrećama nabijenim kavom i brašnom. Dosta je toga bilo ovih deset godina! Dosta i predosta. Sad će sjedjeti kao čovjek u svojoj radnji, mjeriće mušterijama šećer, so i kavu, nalijevaće im gas i zejtin, nositi "plajvas"9 zadjenut pod fes kraj samog uha, onako kao što nosi bakalin Sado, bakalin Mento i bakalin Juso.
Koračao je sve snažnije, a sve grčevitije stiskao obje šake kao da je u njima držao ono deset dukata. Odasvud su navaljivale na njega neke vedre misli i praćakale se jedna preko druge kao ribe kad se mrijeste. Svaka je bliještala svojom radošću.
Otvoriće radnju! Bakalsku radnju! Nabaviće i ovo i ono! Isturiće kraj vrata na praznim sanducima dvije-tri pletenke. Jednu s lukom, drugu s krompirom a treću sa suhim kruškama. Kao i Sado, kao bakalin Sado što je is­turio kad je prije dvije godine otvorio svoju bakalnicu.
Od jutra do mraka dolaziće mušterije. Kupovaće i plaćaće. Uveče, kad bude vrijeme da se radnja zatvori, pokupiće iz čekmedžeta10 pare, izbrojaće ih, strpati ih u kesu, objesiće kesu oko vrata, zaključaće radnju i polako krenuti kući. Saruča će ga čekati s večerom. Ući će pola­gano, bez žurbe, u kuću, skinuće cipele, sješće na minder,11 izvadiće kutiju, savijaće cigaru i pričaće ženi ko mu je sve pazario, koliko je zaradio i ko mu je šta dužan ostao. Po večeri skidaće se, ali ne kao što se sada skida, brzo i navrat-nanos, umoran kao pas, da što prije opruži noge, nego polako, natenane, svlačiće sa sebe haljinku za haljinkom, pa onda se lijepo pružiti po dušeku, pokriti se jorganom, širokim, dugačkim jorganom i kazaće ženi: – "Hajde, ugasi lampu i hodi lezi i ti, opraćeš to suđe sutra."
Tako se zanosio nosač Samuel i djeci usput dijelio šljive kao da su bile njegove.
Kad se vratio s praznim sepetom na leđima, zastao je kraj Bijele česme, umio se, sjeo, smotao cigaru, pušio i tonuo u sve zamamnije snove: Bakalin! Bakalin će on biti i njegov mučan život krenuće sad širokim i ravnim putem. Neće se više vući s jednog kraja grada na drugi, neće se više penjati iz čaršije na vrh bjelavske mahale. I neće zimi više čučati pred magazama trgovca Maira, tr­govca Elišaha i trgovca Salamona, čekati tu da stignu puna kola i tovarni konji, pa skidati i nositi bale i san­duke, vreće i tulume i povijati se pod njima do zemlje noseći ih u magaze ili iznoseći ih otuda da ih tovari na kiridžijske konje. I neće u najteže zimske dane kad sme­tovi zakrče drumove, te nema prelaza preko Ranjena i Vučje Luke, cvokotati zubima i obijati pragove tražeći makar kakvog posla da bi koru hljeba zaradio. Neće više biti svih tih muka, nego će lijepo sjedjeti kraj mangale u svojoj bakalnici, pružaće ruke prema vatri, gledaće kako vrcaju iz ćumura varnice i grijaće se kao što se svake zime grije bakalin Sado, bakalin Mento i bakalin Joso.
I zarađivaće deset puta više nego što sad zarađuje, a neće se cijele godine namučiti koliko se sad namuči dok jednom iz čaršije iznese samo jedan sepet šljiva na vrh Bjelava.
Neka se nosač Muro muči ovim poslom. Muro je jak i snažan kao međed. Može on sto godina da se grbi, neće mu biti ništa. Ali on, on je već sad dosta osipljivio, a i desno ga koljeno boli. Trga ga ta kostobolja po noći ne­kad žestoko. Tu je bolest navukao u studenoj magazi sinjor Maira. Ej, taj Mair! Taj Mair! Krv mu pije. Pušta ga onako znojava da čuči u kraju kad se vrati s posla po svoj teškom mukom zarađeni marjaš, pušta ga da čeka po čitav sat i više. Bije studen iz kamenog zida i kamenog poda, a na njegovim nogama nema galoša kao u sinjor-Maira, a nema ni mangale pokraj koljena, nego studen mu se uvlači u kosti, a Mair mirno konta, piše račune, broji novac i puši cigaru za cigarom. Dolazilo mu je teško to čekanje. Koliko je on puta htio da se ispravi pa da kaže: – "Ej, jesam li čekao dosta, hoćete li da se smrznem ovdje za taj vaš marjaš?"
Htio je on tako da kaže, ali kako da to učini? Šta bi sinjor Mair uradio? Podigao bi oči sa svog teftera i samo rekao: – "Sikter!12 Da mi niste izašli nikad pred oči. Na­polje! Pasji sine!"
Tako bi rekao sinjor Mair, a o tom istog dana saznao i sinjor Salamon, i sinjor Lijačokan, i što bi bilo onda s njime? Mogao bi da se objesi o svoj hamalski konopac. To bi mogao!
Ali sad, sad ga više neće sinjor Mair tako vrijeđati, sad on više neće čučati i gutati sve gazdinske tabijate.13 Sad će oni da govore s njim drukčije. Zvaće ga da pazaruje kod njih zejtin, gas, kavu, šećer, so. Jest, zvaće ga i čašćavaće ga kavom, kao i bakalina Sadu što čašćavaju, kako je on to vidio na svoje rođene oči. Kavom i duvanom! Život, život će to biti!
I Saruča nije slabunjava kao pokojna Rifkula. Ako mu Bog da djece, a daće, neće ona umrijeti kao Rifkulina, pa kad odrastu, biće i od njih pomoći. A ko zna? Za sinjor-Elišaha pričaju da je imao na Baščaršiji dućanče, gdje je prodavao bakaluk i stare fesove. A sad, magaza mu je ve­lika, sva od tesana kamena, sa velikim zeleno obojenim gvozdenim vratima, sa prozorima na kojima su gusti že­ljezni demiri, a krcata je robom: bale pamuka tu, topovi čohe, kadife i svile, nebrojena testeta fesova, šamija i sva­ke druge najskuplje robe.
Bilo je prošlo podne kad se sastao s nosačem Murom. Čučali su obojica kraj praznih sanduka u maloj ulici blizu sinjor-Mairove magaze. Ručali su svaki svoj somun sa ćevapčićima koje je Čiči u vrelom loju na Predimaretskom ćošku pekao na tavi derući se vazdan: "Ćevapčići! Vreli ćevapčići!"
– Ajde, neka ti je srećno, Samuele, srećno – česti­tao je Muro Samuelu zaruke i žvačući pogolem zalogaj somuna nastavio je: – A je li istina da ćeš dobiti čitavih deset dukata?
– Jest! – potvrdio je Samuel.
– Baš deset?
– Deset!
– Valja tvoje. Pa šta ćeš da radiš s tim parama?
Nosač Samuel nije odmah odgovorio. Pomakao je mastan fes malo u stranu, počešao se po čupavoj glavi, otki­nuo je zubima komad smotana somuna, pa pošto je za­logaj dobro prožvakao, rekao je:
– Pravo da ti kažem, ne znam ni sam šta ću da ra­dim. Ali mislim da ću ih ostaviti u sanduk. Nek se nađu. Može se čovjek razboljeti. Zar nije tako?
Muro nije ništa odgovorio. U ćutanju dokrajčili su ručak. Pojeli su i pregršt šljiva. Muro je rukom otrao usta, brkove i bradu. Onda je zaklimao glavom, i polagano, sa­vijajući cigaru, nastavio prekinuti razgovor.
– Ostavićeš ih u sanduk, kažeš?
– A šta bih drugo radio?
– Da je meni deset dukata, vidio bi šta se radi s to­likim parama. E, – uzdahnuo je Muro – ali pravo da ti kažem, dobio sam i ja sa svojom Bejom i više od deset dukata, pa ništa, ništa nisam uradio. Metnuo sam ih u sanduk. I sad ih nema. Bio sam budala. Ali sad, sad da su mi te pare! Sad bih ja znao šta bih radio s njima. Nosač Samuel gledao je u Mura.
– Hajde, da čujem, šta bi sad uradio da si na mom mjestu?
– Šta bih uradio? Ja znam šta bih uradio. Ali treba imati glavu, glavu, pa da znaš šta se s tolikim parama radi.
Nosač Samel se nasmijao.
– Ne boj se. Neću ih ni ja ostaviti u sanduk. Neću! Imam i ja glavu! Imam! Znam ja što ću s njima. Vidjećeš!
– E, moj Samuele, i ja sam mislio da imam glavu i pameti u njoj. Ali je nisam imao.
– Vidjećeš! Skontao sam ja već sve – rekao je no­sač Samuel ponosno, ustao i pošao na posao
 
5
Tih dana nosač Samuel raspitivao je, onako u raz­govoru, pošto je so u vrećama, gas u kantama, zejtin u tulumu a šećer u glavama.
Trgovac Binjo izmamio je nosaču Samuelu tajnu.
– Bakalsku radnju hoćete da otvorite? Dobro je to. Dobro – potapšao ga je Binjo po ramenu i stao da ga savjetuje. – Ali dobro da pazite, Samuele, gdje ćete uze­ti dućan. Nije svejedno gdje ćete otvoriti bakalnicu. Ovdje u čaršiji je dobro, ali ovdje nema praznih dućana. Nego gledaj tamo po mahalama. Ima još lijepih mjesta. Gore na Banjskom brijegu, na Mejtašu, na Bjelavama. Tražite, ali dobro otvorite oči. Gledajte da nađete nešto kao što je našao Sado. Tako nešto. Samo nemojte gdje bilo. Ako šta nađete, javite mi pa da vam kažem valja li ili ne valja. Nađete li što dobro, otvoriću vam kredit. Deset dukata na deset u gotovu. Neka vam bude sa srećom!
"Nešto kao bakalin Sado! Kao bakalin Sado!" tutnjalo je za Samuelom.
Nosač Samuel prtio je sepete, obilazio je mahale i tražio. Gledao je desno, gledao je lijevo, ali prazna dućančeta nije bilo nigdje. U Tuzlinom sokaku našao je neku rupu. U njoj je nekad Judače držao nešto kao bakalnicu, ali posao mu nije išao. Pojeo je kapital, zadužio se i sad se muči. Svaki se dan bavi nekim drugim poslom. Danas prodaje po ulicama burek, sutra sapun, prekosutra limu­nove, pa opet mu ne može biti a da petkom ne ode da ište milostinju.
– Neće mene stići takva sudbina! Dobro ću ja otvo­riti oči, dobro! – mislio je nosač Samuel.
Sedam dana po zarukama nosač Samuel bio se snuž­dio. Zabrinjavalo ga je što nikako nije mogao da nađe zgodno mjesto za svoju bakalnicu i strahovao je da ga neće nikad ni naći.
Oko podne prolazio je ispred ujakove travarnice. Kroz otvorena vrata opazio ga je Simon i zovnuo ga.
– Šta je? – začudio se Simon videći ga ovako tuž­na. Da nije imao kakvih riječi sa riđokosim Jakovom? Bili su to veče pozvani na sijelo kod Papuča. Da se nije šta dogodilo? Jakova je poznavao kao goropadna čovjeka. Taj Jakov, koji se stalno vukao po selima, natezao sa se­ljacima pazarujući od njih stoku, koji je spavao po hano­vima sa kiridžijama, kočijašima i mesarima i koji se vje­čno svađao s čobanima, taj riđi Jakov postajao je iz go­dine u godinu sve suroviji. I kao dječak bio je žestok. Sad je bio i prijek i ljut. Ljut kao pašče, kako je o njemu go­vorio sam Papučo.
Mesar Jakov, kao i drugi mesari, nosio je bensilah14, a za besnilahom zadjevena tri velika oštra noža. Zaudarao je na sirovo meso i loj. U kući su svi strepili pred njim, ali su mu odavali i starješinsku čast, jer je radio, zarađi­vao i izdržavao čitavu porodicu. Papučo je bio u radnji samo kad bi Jakov odlazio u selo. Ostajao bi i tada samo dok bi rasporedio ostatke mesa, loja i crijeva. Onda je zaključavao radnju i odlazio u kavanu i igrao čitave dane domina i karata.
Da nije bilo Jakova, Papučovi bi gladovali. Bio je vrlo sposoban trgovac. Kod njega je bilo najbolje meso i najbolji loj. Zato je imao i najbolje mušterije. Prema sva­kom je bio vrlo osoran, čak i surov, ali dosta je bilo da koja mušterija upita kad će da se ženi, pa da se udob­rovolji.
– Kad ću da se ženim? – ponavljao je svojim pro­muklim glasom, pa onda razvezao: – Sedam sestara tre­ba mi da poudam pa onda da mislim na sebe. Sedam! Eto, kad ću da se ženim! Šta mislite, treba svaku nahraniti i svakoj po nešto za miraz ostaviti... – govorio je dugo i sjekirom odsijecao s masnih ovnujskih trupina najbolje komade mesa i bacao na kantar. Mušterije su odlazile za­dovoljne, ali su ga grdile u sebi zbog njegove surovosti i žalile nesrećnu djevojku koja bude morala da pođe za njega.
Riđokosi Jakov imao je još jednu manu. Prije neko­liko godina bio se pobratimio s nekim Turkušom iz Anadolije, brkatim i zloglasnim rakijašem. S njime se često opijao i provodio vrlo opako. U pijanstvu svađao se s kim je stigao. I sa zaptijama turskim. Kad su u grad nailazili čočeci, svaku je večer odlazio da gleda njihovu igru. Često je ležao u zatvoru. (Kad je četiri godine kasnije Hadži Lojo podigao bunu, riđi Jakov pošao je s nožem u zubima da brani Bosnu od "pogana Švabe").
– Da se nisi svadio s Jakovom? – pitao je zabri­nuto Simon, sjetivši se Jakovljeve grdnje o kojoj je sam u ljutnji pričao Samuelu.
– Zašto da se svadim? Nisam ga ni vidio! – rekao je nosač mirno iako ga je ovo pitanje lecnulo.
– Pa šta ti je?
– Nije mi ništa. Boli me malo stomak.
– Stomak? Stomak te danas boli? Danas kad smo na sijelu kod Papuča, gdje će biti i da se jede i da se pije? Odmah da svratiš kod Čuče i da popiješ čašicu gor­ke rakije. Danas te ne smije stomak da boli. Hajde, a ve­čeras da dođeš po nas i ne zaboravi ponijeti fenjer.
  6
Nosač Samuel lutao je ulicama i smišljao zašto ga je ujak pitao da se nije možda svadio s Jakovom. Nije mo­gao da dokuči. Ušao je Isakovu berbernicu. Tu je našao bakalina Sadu.
Sado je sjedio na stolici. Bio je umotan u šareni čaršav. Berberin Isak podrezivao mu je kosu. Odrezani čuperci bili su mu pali po čelu i licu, i nosač Samuel nikad ne bi ni prepoznao Sada da nije bio u razgovoru s berberinom Isakom.
Spočetka nije Samuel mogao nikako da uhvati o če­mu razgovaraju. Onda je razumio kao da Sado napušta bakalnicu? Je li dobro čuo?
Nikako nije mogao da vjeruje svojim ušima. Tada je Sado rekao jasno:
– Zaradio sam tamo dosta. Ali sve je to ništa. Bez čaršije nema rada. Gore u mahali je sve sitno. Sitne mu­šterije, sitni poslovi. Sto dana, dvadeset groša. Bakalska radnja je bakalska radnja, a drugo je trgovina. Drugo! Zar nije tako? U trgovini treba čovjek da se ogleda.
Nosač Samuel nije se mogao uzdržati. Umiješao se u razgovor.
– Prtljate iz bakalnice?
– Zar se to zove prtljanje? Otvaram trgovinu. Trgo­vinu! Znate li šta znači kad se kaže trgovina, Samuele?
Nosač Samuel, kad je izišao iz berbernice, bio je sav izvan sebe. Gledao je svaki čas na sahat-kulu i jedva če­kao da se smrači. Čim se bude našao kod Papučovih, povešće razgovor o svojim namjerama da otvori bakalnicu. Svi će se iznenaditi kad čuju o tome i svi će reći da je to vrlo pametna stvar. A kad im bude rekao da bakalin Sado ostavlja radnju i da seli u čaršiju, Jakov će ustati i kazaće: – "Samuele, odmah sutra zakaparišite dućan. Odmah su­tra! Evo vam pare! Koliko vam treba? Govorite!"
Razmišljajući tako, svratio je u još jedan dućan, ku­pio svijeću i krenuo kući. Tu se najprije dobro umio, onda je obukao svoje prazničke odijelo, uzeo fenjer i pošao po ujaka.
Kod Papučovih mirisala je i avlija na pečeno meso. Simha je na kućnim vratima dočekivala goste. Udarala je u def i pjevala dobrodošlicu. U sobi su gorjele dvije lam­pe. Negdje su nabavili i nekakav dugački sto i iskitili ga cvijećem. Kad su svi stigli, počela je slava. Točila se ra­kija, iznosila jela. Raspoloženje je raslo. Na dnu stola sje­dio je riđi Jakov. Lagano je i on ispijao čašice kao i ostali. Ali uskoro je počeo sve češće da pruža ruku s praznom čašom.
Točiti prečesto čašu čovjeku kakav je bio riđi Jakov nije bilo pametno. Stoga su se žene već ranije dogovorile da budu škrte u tome i da se prave kao da ne vide kad on bude tražio da mu toče. I bilo je tako. Čim bi Jakov pru­žio čašu, neka bi od njih napravila kakvu šalu i svi bi prasnuli u smijeh. I sam se Jakov smijao. Bio je dobre volje. Ali sve to nije moglo da potraje dugo. Jakova je ljutilo što mu ne ukazuju dovoljno pažnje: Mrštio je čelo, gutao pljuvačku, a najposlije je stao da škripi i zubima.
Ovo škrgutanje nije se, na žalost, čulo. U sobi je bilo vrlo bučno. Pjevalo se, govorilo u sav glas, pričalo, a i su­đe je zvečalo. I klupe i stolice su škripale. Stari Papučo bio se toliko ugrijao da je namigivao na Esteru, koja se ljuljala amo-tamo i ludo tresla defom. Izdizala je svojim kreštavim glasom što je bolje mogla, a Hajmačo, njen muž, limar iz Limarske ulice, poznati veseljak, udešavao je glas sa ženinim, mahao rukama i, sav u nekom zanosu, zatvarao oči.
Saruča je sjedjela na svom mjestu. Gledala je preda se i bivala sve bljeđa. Sva je strepila da Jakov ne počini kakvu nepriliku.
Nosač Samuel, zaručnik, sjedio je svečano u svom subotnjem odijelu, slušao je razgovore, pjesmu, uzimao je sad komad kokošijeg mesa, sad komad pečene jagnjetine, jeo, mljackao jezikom i čekao zgodnu priliku da započne razgovor o svojoj bakalnici i jednako smišljao koliko da zatraži kad mu Jakov bude ponudio pare za kaparisanje dućana. Kolebao se. Osam cvancika ili čitavu bijelu medžediju?15 Unoseći se u ove misli prestajaao bi na mahove i da jede. Tada bi žene graknule:
– Što ne jedete, Samuele? – Dajte, natočite Samuelu rakije! Prikučite Samuelu sahan s kokošjim mesom! Uzmite, Samuele, koji krastavac. Ništa ne jedete! Baš ni­šta!
Samuel bi se trgnuo i opet prihvatio jela.
Upravo je nosač Samuel bio uzeo mastan kokošji vrat i s njega čupkao meku kožu punu sala kad je riđi Jakov iznenada skočio sa svog sjedišta:
– Šta je? – počeo je da viče. – Jesam li ja živ ili nisam? Samo se brinete za njega. "Samuele, jedite! Samu­ele, pijte. Samuele, hoćete li ovo? Samuele, hoćete li ono?" A ja? Jesam li ja tu ili nisam? Na srijedu s tom rakijom. Hoću i ja da pijem i da se opijem! Rakiju ovamo!
Derao se strahovito. (Ovako je još samo Ahmet Anadolac znao da se dere). Bio je sav pomodrio u licu i drh­tao je. Simha je brzo skočila s rakijskom bocom, ali već je riđokosi Jakov bio tresnuo pesnicom o sto. Udarac je bio tako silan da su čaše poskakale uvis kao uplašeni pilići. Zazvečalo je suđe. Jedna je viljuška poletjela prema Erdonji. Da se žena nije sagnula, udarila bi je u čelo.
S plitkog suda koji je stajao pred Samuelom iskočilo je kokošije krilo iz gustog zaprška i pljusnulo Samuela po obrazu, a odatle mu se skotrljalo niz novo odijelo.
Stara Erdonja, prestravljena dernjavom i onom vi­ljuškom, gubila je svijest, naginjala se sve više, dok se najzad nije stropoštala na pod.
Papučo je ukočio pogled u Jakova. Brada, uvinuta prema prsima, čisto mu se tresla. Vidjelo se da se i u nje­mu sprema bura. Dotada se Papučo nije nikada naljutio na svog sina. Ovoga puta nije mogao da se uzdrži. Dok su podizali Erdonju, i dok je Samuel otirao lice i odijelo kra­jem peškira, Papučo je ustao i, opruživši ruku prema vra­tima, stao da viče:
– Napolje, skote! Napolje!
Dugi zakovrčani solufi koji su mu visili sa sljepo­očnica ljuljali su se kao splet uznemirenih pijavica.
Svi su se skamenili. Strah, da će riđi Jakov trgnuti nož iz bensilaha i početi jednog po jednog da kolje, bio ih je sve ukočio. Ali riđi Jakov rekao je mirno i poslušno:
– Idem, oče! Idem!
Bio je i pošao. Bio je i otvorio vrata, zakoračio, ali tada se odjednom okrenuo i počeo pribrano, tiho:
– Tjerate me kao psa. Ne smeta. I nisam drugo ne­go pas. I evo idem. Idem da vam ne smetam, a vi gospo­do, jedite, pijte i veselite se dalje kako ste počeli. I ja ću se veseliti. Potražiću Ahmeta Anadolca i opiću se. I vi ćete se opiti. Ali ne zaboravite da niko od vas ne bi sje­dio tu gdje sjedi da ja nisam tresnuo svojom kesom. Niko! Da ja nisam obećao deset dukata za svoju sestru Saruču, ni vi, Samuele, ne biste glodali danas kokošije vratove i trpali u stomak pečena jaja, pobiberena biberom, koji sinjor Mair nabavlja iz Indije.
Hajmačo je počeo da ga umiruje.
– Mir dok ja govorim! – dreknuo je riđokosi Ja­kov. Stupio je naprijed, metnuo ruku na držak velikog noža i nastavio sve odlučnijim glasom:
– Još ovo hoću da vam kažem: Ja, riđi Jakov, mo­gao bih lako da vam iz stomaka izvadim pečenje koje ste požderali i rakiju koju ste polokali. Mogao bih i nosaču Samuelu da kažem: – Ako vam je po volji, uzmite Saru­ču ovako golu i bosu i bez učkura na gaćama, a mjesto dukata dobićete matrak. To bi mu mogao da kažem. I no­sač Samuel i njegov ujak Šimon ustali bi tada i otišli, jer ne uzimaju oni Saruču, nego mojih deset dukata. Jest, nosaču Samuele, ne trzajte se i ne gicajte nogama kao preklani jarac. Sve je tako kako ja kažem. Nego šta! Dva ste se mjeseca natezali zbog tih dukata. Večeras ni jed­nim pogledom niste udostojili Saruču. Dukati su vam u glavi. Dukati! A žene se vrte oko vas i nude vas: "Uzmi­te ovo, uzmite ono. Natočite Samuelu! Dajte mu mesa!" – Pu! Sram vas bilo!
Papučo se pomakao i htio je da drekne na sina, ali se riđi Jakov tada mašio rukom za bensilah i viknuo:
– Psst! Ne pometajte me, oče! Nikome ništa neću učiniti. Dao sam riječ. Hoću da je iskupim. Evo, ovde su dukati. Pet je u srebrnim medžedijama, a pet u napuljonima. – Izvadio je kesu i zazvečao s parama. – Evo vam ih, neka vam se duša smiri, sinjor Samuele. A ti Saruča, poskakuj za njim kao kuja. Ali znaj, kad bi moglo biti, on bi uzeo dukate, a tebe bi ostavio kod tvog i mog ludog Papuča ...
Bacio je kesu nasred stola.
Svi su se trgli natrag, kao da je bacio bombu koja će prsnuti i raznijeti ih.
– Uzmite ih, sinjor Samuele, uzmite ih i živite. Eto vam dukata!
Niko se nije micao. Samo su se oči pokretale sad de­sno, sad lijevo.
Samuelu se osušilo grlo. Šta da radi! Šta da kaže? Da li da uzme pare? Ako ih uzme, sutra će se pričati po gradu kako mu je Jakov bacio dukate kao kad se psu baci komad debela mesa. I imao je pravo Jakov. On, Samuel, sanjao je samo o tim dukatima. O bakalnici! Bez tih dukata ne bi mu Saruča ni na um pala. Sve je tako! I evo, sad ti dukati leže pred njim, može ih uzeti, samo treba da, pruži ruku. Ali kako da pruži tu ruku? Kako? Svi gle­daju šta će da radi. Svi se pitaju: hoće li ih uzeti? Hoće li?
– Samuele, – prekinuo je tada ćutanje ujak Šimon i rekao odlučno: – Uzmi novac, i da se zaruke slave dalje.
Samuel se spremao da ustane i da uzme kesu s duka­tima, ali ga je odjednom obuzeo strah da će se, ako uzme novac, jedna od onih lampi na zidu utrnuti, i to ona što onako dobro svijetli. Sumrak će zavladati u sobi, svi će ćutati i niko se neće micati s mjesta. Simha će spustiti def na pod, a Saruča će se zagrcnuti od nekog užasnog plača, koji će strahovito da provali iz nje i domalo će joj srce pući.
Ustao je brzo i sav dršćući rekao je:
– Simha, vratite mu kesu!
– Samuele! – opomenuo je ujak Šimon kratko i oštro svojim piskavim glasom.
Samuelu je bila udarila krv u glavu. Mračilo mu se pred očima. Ponovio je:
– Simha, vratite mu pare! Ne trebaju meni dukati!
– Ne govori gluposti! – siktao je Šimon. – Uzmi pare kad ti kažem!
– Neću da uzmem – odriješio se Samuelu odjednom jezik. Vikao je: – Neću da uzmem, ne trebaju mi takve pare. Ne uzimam ja Saruču zbog para. Zivjeću ja i bez njih. Uzeću Saruču golu i bosu. Zivjeću i bez njegovih dukata.
– Živjeće! Hahaha! Živjeće bez mojih dukata! – cerekao se riđi Jakov.
– Jest, živjeću, živjeću! – okrenuo se Samuel prema njemu. – Živjeću! – Pružio se po stolu, dohvatio kesu i tresnuo njome Jakova u prsa.
Kesa je snažno udarila Jakova po grudima i pala mu za bensilah.
– Eto vam ih! Živjeću i bez njih, jest, crveni pijetle! Crvena pijanduro!
– Hahaha! – cerekao se riđi Jakov.
Neko je dao znak. Simha je udarila u def, zatresla njegovim zvečkama, a Hajmačo je zapjevao. Estera je Ja­kova izgurala napolje.
Nosač Samuel pao je umoran na klupu. Bio je bli­jed i drhtao je. Poslije pjesme ustao je Papučo, skinuo sa sebe svoj dugački lanac sa srebrnim satom. Svojim rukama objesio ga je nosaču Samuelu o vrat i metnuo mu sat na pas. Nije rekao nijedne riječi. Dohvatio je zatim čašu i nazdravio:
– Gospodo, vi ste svjedoci. Bog uzima i Bog daje! Ono mi je rođeni sin, ali ovoga mi Bog šalje. Samuele! Le hajim!16
Samuel je prihvatio čašu, kucnuo se i rekao:
– Vjenčanje neka bude odmah druge nedjelje. Što je ruha spremljeno, spremljeno je. Meni ne treba više. Nosač Samuel će raditi i živjeti!
– Le hajim!
– Le hajim!
Stari Papučo i nosač Samuel ispili su čaše do dna, onda su se zagrlili i izljubili.
Saruča je spustila glavu na rame Mirjami, ženi Šimonovoj. Sva se tresla. Plakala je, vidjelo se, od neke du­boke radosti. I Erdonja je trgla oblog koji su joj bili omo­tali oko čela. Mašući njime kao kakvim barjakom, kliktala je: Besimantov! Besimantov! Srećno! Srećno!
Slava je potrajala do poslije pola noći. Kad su se vraćali kući, Šimon je uhvatio Samuela za rukav i vu­kući ga tako, grdio ga:
– Šta si uradio, magarče! Aj! Aj! Aj!
Nosač Samuel mahao je fenjerom i odvraćao mirno:
– Ništa nisam uradio. Ništa!
– Kako ništa! – kidao se od muke sitni čovje­čuljak Šimon. – Deset, deset dukata! Pet u srebru, pet u zlatu bacio si u vodu. Deset dukata, magarče jedan! Zar ti misliš da se čovjek deset puta ženi u životu? Je li, azno?17 Je li, magarče? – Šimon je Samuela drmao dr­žeći ga za mišicu. – I kome si ih vratio? Kome? Jednom Jakovu Kavezonu, jednom pijanduri! Jesi li vidio kako se dere? Govori!
– Pustite me! – trzao se nosač Samuel da se oslo­bodi ruke ujaka Simona.
– Čekaj, čekaj, pustiću te, ali najprije da te pitam, da čujem, znaš li šta će ovaj riđokosi đavo uraditi s tim parama? Još večeras što će uraditi? Znaš li? Polokaće ih, zajedno s Ahmetom Anadolcem, polokati i dati ih čočecima.
– Kome? – okrenuo se nosač Samuel.
– Čočecima!
– Čočecima? – ukočio se Samuel.
– Jest, čočecima!
Nosač Samuel bio je izdigao fenjer i ukočeno je gle­dao u Simona. Simonove sitne oči sjajile su se kao žiške.
– Šta me gledaš? Čočecima, igračicama će ih dati. – Jest! – šištao je ljutito mali travar. Samuel je tužno slegnuo ramenima, spustio ruke s fenjerom i nastavio put.[/b]
 
7
Sutradan, kasnije nego obično, spuštao se nosač Sa­muel u čaršiju. Bio je u svom starom odijelu, s konopcem prebačenim preko ramena, u masnom fesu. Koračao je tromo. Njegov težak korak tupo je odzvanjao u sokaku. Bio je neispavan. Boljela ga je i glava.
– Šta je to bilo sinoć? – dočekao ga je Muro. Nosač Samuel nije odgovorio ništa. Mirno je raspremao konopac.
– Čuo sam da ste odbili ono deset dukata miraza?
– Jesam! Odbio sam! – rekao je odlučno nosač Sa­muel i pogledao Mura u oči.
– E, vrlo dobro! Vrlo dobro! Zar niste ništa pamet­nije znali da uradite s njima!
– Nisam!
– Niste! Pa tako je. Ja sam vam rekao, treba imati glavu pa da čovjek zna šta će s parama da radi. Glavu!
Toga dana penjući se na Banjski brijeg, nosač Sa­muel dahtao je teško, otirao je znoj s čela, proklinjao teš­ku uzbrdicu, razrovanu kaldrmu, rupe u njoj, i s vremena na vrijeme onako pognut pod punim sepetima, mumljao preda se: "Čočecima ih je sigurno dao. Sigurno!" I nije mu bilo toliko žao što su mu ti dukati izmakli koliko to što ih je Jakov čočecima dao. Čočecima!
Nosač Samuel vidio je svega jednom u životu čočeke. Vidio ih je kroz izbijenu fržotinu u tarabama u kavani na Bendbaši. Ali slušao je on o tim djevojkama, ženama i njihovim zavodljivim igrama.
Toga dana izašla mu je na oči debela Solunjanka Sadigdže, i on je nju gledao: stoji nasred sobe. Pred njom je prostrta mala serdžada. Na njoj su uokrug poredane srebrne medžedije, a u sredini žuti napuljoni. Stoji tako a na njoj nema košulje. Žute halke sjaje se na golim ob­lim mišicama, belenzuke joj na rukama zveče, a s prstiju sija blještavo kamenje. Dimije su joj svezane čak ispod udubljenog pupka, grudi je utegla u svileni jelek. Bje-lasa joj se koža, netremice gleda svojim velikim očima u pare, pa onda počinje da se pomiče. Poigrava joj pohotljiv osmijeh na namazanim usnama i nabakamljenim18 obrazima, sklapaju se očni kapci sa dugim trepavicama, pomiču se tanke obrve, zabacuje se glava, a trbuh, istu­ren, miga amo-tamo, diže se i spušta dok se kukovi po­kreću sad naprijed, sad natrag. I ruke se grčevito hvataju za prazan vazduh. Žuta velika ćilibarska zrna, nanizana na nisku i obješena oko vrata poskakuju, udaraju po svi­lenim kapama na dojkama. Iz pazuha joj vire tamnožute zakovrčane malje. Krupne kapi znoja puze niz bijelu kožu.
Gleda sve to Samuel i još čuje kako se na minderluku namjestio riđi Jakov, pa se cereka. Do njega sjedi Ahmet Anadolac, bulji u ženu, bale mu se otežu niz bradu, upiljio je oči u Sadigdžin pupak i rokće kao krme.
Kod Bijele česme Samuel je spustio sepet, izvukao je ruke ispod konopca, stresao se sav od nekog užasnog gađenja i pljunuo daleko od sebe.
– Pu!
Onda je skinuo fes i podmetnuo glavu pod česmu. Studen mlaz ove vode danas mu je godio više nego ika­da. Činilo mu se da mu se glava steže i da mu damari dolaze na svoje mjesto.
– Oh! Oh! – kliktao je od zadovoljstva i sve življe trljao žuljevitim rukama glavu, koju mu je juče na krat­ko ošišao berberin Isak. Oh! Oh!
Iduće nedjelje bilo je vjenčanje.


<< 11/2007 >>
nedponutosricetpetsub
010203
04050607080910
11121314151617
18192021222324
252627282930